Дунавска бановина
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
.png)
| Овај чланак је део серије о историји Србије, Војводине и Хрватске | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
-sr.svg)
Дунавска бановина је била управна јединица Краљевине Југославије успостављена Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године који је донео краљ Александар I Карађорђевић. Доношењем Септембарског устава 1931. године бановина је постала управна и самоуправна јединица. Међу девет бановина била је највећа после Савске бановине.
Територија и границе
[уреди | уреди извор]Обухватала је Војводину — Банат, Бачку и Барању и већи део Срема, затим целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део Војводине.
Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд. Седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати.
Када је 26. августа 1939. године дошло до споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске, у њу се укључене Савска и Приморска бановина, али и Шидски и Илочки срез који су одвојени од Дунавске бановине. 1941. године, после Априлског рата, распада Краљевине Југославије и укључења Бачке и Барање у окупациону зону Мађарске, а Срема у тзв. Независну Државу Хрватску, крња Дунавска бановина (Банат и Шумадија) је само формално постојала као управна јединица Недићеве Србије, а њено управно седиште се налазило у Смедереву. Власт у бановини је била у рукама немачке окупационе управе и квислиншких органа власти. Крајем 1941. године, бановина се укида а њена територија се дели на нове административне јединице — округе.
-
Карта Дунавске бановине (1937). -
Границе Дунавске бановине 1941.
.png)
Управа
[уреди | уреди извор]На челу бановине се налазио бан који је био представник краљевске власти у бановини. Постављао га је и разрешавао краљ. Самоуправна тела су била: Бановинско веће и Бановински одбор.
Политика
[уреди | уреди извор]Формирање бановина није задовољило оне политичке снаге које су тражиле не административну регионализацију, већ стварање федералних јединица од тзв. историјских покрајина у које је спадала и Војводина. Али повезивање Војводине са Шумадијом наилазило је и на повољан пријем, поготово међу Војвођанима у Београду (Вељко Петровић, Станоје Станојевић и др.). Сматрало се да српски живаљ не би имао апсолутну већину да је бановину чинила само територија Војводине.
Демографија
[уреди | уреди извор]У време формирања површина Дунавске бановине била је 31.479 km2 са 2.387.495 становника. Било је 56,9 % Срба и Хрвата, 18,2 % Мађара и 16,3 % Немаца, као и известан проценат Словака, Румуна, Русина, Рома и др. Православно становништво је чинило 54,9 % од укупног броја становника, римокатоличко 35,3 %, а евангелиста је било 7,9 %.
| Попис становништва Краљевине Југославије 1931.[1] (по вероисповести) | |||
|---|---|---|---|
| вера | број верника | ||
-
Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године -
Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године
Градови
[уреди | уреди извор]Највећи градови у бановини били су:
- Нови Сад
- Суботица
- Петровград (данас Зрењанин)
- Сомбор
- Велика Кикинда (данас Кикинда)
- Митровица (данас Сремска Митровица)
- Крагујевац
- Смедерево
- Пожаревац
Банови Дунавске бановине
[уреди | уреди извор]| Портрет | Ред | Име и презиме (Датум рођења и смрти) |
Почетак мандата | Крај мандата | Странка |
|---|---|---|---|---|---|
|
1. | Дака Поповић (1886—1967) |
1929 | до 16. јануара 1930 |
|
|
2. | Радослав Дуњић (1871—1948) |
именован 16. јануара 1930 |
1930 | |
|
3. | Светомир Матић (1870—1931) |
1930 | 1931 | |
.jpg)
|
4. | Милан Николић (1877—1943) |
1931 | 1933 | |
|
5. | Добрица Матковић (1887—1973) |
1933 | 1935 | |
|
6. | Милојко Васовић | 1935 | 1935 | |
|
7. | Светислав Пауновић[2] | 1935 | 1936 | |
|
8. | Светислав Рајић (1889—1941) |
1936 | 1939 | |
|
9. | Јован Радивојевић (1883—1946) |
1939 | 1940 | |
|
10. | Бранко Кијурина (1891—1962) |
1940 | 1941 | |
|
11. | Милорад Влашкалин (1890—1984) |
1941 | 1941 |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Глас јавности: Попис 1931. по Бановини Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 5. мај 2013.
- ^ Постављена су два нова бана. „Политика”, 12. септ. 1935
Литература
[уреди | уреди извор]- Вајагић, Предраг (2013). Историјска анализа оснивања и функционисања Дунавске бановине у Краљевини Југославији. (докторска дисертација). Нови Сад: Филозофски факултет.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Димић, Љубодраг (2002). „Дунавска бановина”. Настава историје. 8 (15): 111—119.
- „Дунавска бановина”, Енциклопедија Новог Сада, свеска 7, уредник Др Душан Попов, Нови Сад, 1996.
- Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1—2): 61—72.
- Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123—133.
- Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918—1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| од 1929. |
| | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| од 1939. | ||||||||
| Предложене | ||||||||
| ||||||||
